Nemanja Puhalo

Bio jednom jedan čo’ek i imao 300 poslovnih ideja. Jednoga dana on iđaše šumom i naiđe na jednu duboku a prostranu pećinu. Ne imavši drugoga posla, on uđe tu pećinu i počne zalaziti sve dublje i dublje. Kad dođe do jednoga zida shvati da je većma mračno i da ne može ići dalje. Utom on vidi na jednome kamenu nešto kako svetluca, priđe i ugleda jednu lampu. On tu lampu uze, protrlja je ne bi li je očistio, kad ono iz lampe izađe ogroman div pa mu reče:

— Zdravo, ja sam veštačka inteligencija i mogu ti pomoći u stvarima kao što su pisanje, pravljenje dokumenata i istraživanje novih tema. Reci mi, čime želiš da se pozabavimo danas?

Čo’ek sede na kamen pa mu ispriča nekolicinu svojih poslovnih ideja i div se uistinu oduševi i reče mu kako je on stvarno pronicljiv i pametan, te stadoše razrađivati svaku od ideja ponaosob.

I taj čo’ek i dan danas sedi u toj pećini, priča sa tim divom, ali sada ima 3.000 poslovnih ideja.

Svi smo mi pomalo ovaj naš čo’ek. Sedimo u pećini i zadivljeno gledamo u prikaze nekih mogućnosti i paralelnih realnosti koje nam dobroćudni div prikazuje, ne skidajući oka sa njih, dok se napolju, van pećine, život odvija kao i pre.

Vickasti među vama bi primetili sličnost sa Platonovom pećinom, ali moram vas razuveriti jer je sličnost potpuno nasumična.

U Platonovoj pećini su ljudi rođeni i nikad ne vide svetlo dana, dok je naš čo’ek voljno odabrao da u tu pećinu uđe i upoznavši AI diva - da u njoj zauvek ostane.

Pećina forever.

A biva i gore.